Anksioznost

Da li imate iskustva sa anksioznoscu?Kako ste se borili ili se borite sa njom?



Sta je zapravo anksioznost?


Anksiozni poremećaji (Anksioznost)


Glavna karakteristika ovih psihijatrijskih poremećaja je prisustvo anksioznosti, odnosno straha. Ova dva osećanja, anksioznost i strah, se javljaju uvek kada procenimo da nam preti neka opasnost. Kažemo da se radi o strahu ako je opasnost neposredna, a da se radi o anksioznosti ako osoba strašljivo isčekuje neku opasnot u budućnosti. Pored straha koji se javlja u situacijama koje sa sobom realno nose neku opasnost, postoje i strahovi koji se javljaju kad opasnosti uopšte nema, ili je opasnost mala, a reakcija straha prenaglašena. Takvi strahovi se nazivaju nerealnim ili bolesnim strahovima .

Klinička slika

Za pojačane zahteve tela u slučaju borbe ili bekstva iz opasnosti, potrebna je veća količina kiseonika, te počinjemo ubrzano da dišemo. Ubrzava nam se i rad srca i raste na kratko vreme i krvni pritisak, a sve u cilju da se krv sa neophodnim materijama dopremi u što većoj količini do onih delova tela koji su nam tada neophodni. Takođe, javi se i preraspodela krvi, tako da se krvotok u onim delovima koji nam nisu u trenutku opasnosti neophodni nešto malo redukuje, dok se u drugim delovima pojačava. Zato kada osetimo strah prebledimo i osuše nam se usta. U isto vreme se i usporavaju neki procesi bez kojih u tom kritičnom trenutku možemo, da bi se sačuvala energija za odbrambene aktivnosti. Tako se recimo usporava rad creva, pa kad imamo strah osećamo nelagodnost u stomaku. Svi se mišići malo zategnu da bi bili startniji. To nam pomaše u odbrani, ali ako strah potraje, kao posledica može se javiti glavobolja i bol iza grudne kosti jer se tamo nalaze mišići čija zategnutost dovodi do neprijatnog osećaja. Da se telo usled oslobađanja veće količine energije ne bi pregrejalo, uključuju se nove svrsishodne reakcije koje služe da snize temperaturu tela, a to su drhtanje i preznojavanje.

Vrste anksioznosti:

Panični poremećaj se karakteriše pojavom paničnih napada i takozvane anticipatorne anksioznosti. Panični ataci su uglavnom iznenadni napadi straha koji se javljaju „kao grom iz vedrog neba“. Strah počinje polako da raste, dostigne maksimum za nekih desetak sekundi, traje jedno određeno kratko vreme u najizraženijem obliku (koje se meri u minutima), a onda spontano opada. U trenutku najačeg straha osoba obično ima utisak da joj preti neposredna opasnost uz čest osećaj životne ugroženosti. Imaju utisak da se sa njima u tom trenutku dešava nešto strašno, poput infarkta miokarda, šloga, veruju da će da se uguše, izgube svest ili polude. Imaju izražene telesne simptome koje prate strah, ali je najčešće prisutan ubrzan srčani rad, preskakanje srca i ubrzano disanje. Dešava se da tokom straha dišu otvorenim ustima i duboko, ili brzo i plitko, što zbog poremećenog odnosa kiseonika i ugljendioksida u našem telu dovodi do neprijatnog osećanja trnjenja ili mravivanja po telu kao i osećanja nestabilnosti i vrtoglavice. Često kažu da imaju osećaj kao da su im noge od gume i da imaju neprijatan osećaj iza grudne kosti u vidu pritiska. Česta tegoba je i drhanje i preznojavanje. Anticipatorna anksioznost je strepnja, zebnja, slutnja da se ovakav panični atak ne ponovi. Ona je prisutna između dva napada i dodatno iscrpljuje. Mogu se javiti i noćni panični ataci, a prepoznajemo ih tako što se osoba budi u toku noći u strahu, preznojena i uznemirena, a da prednodno nije imala noćne more ili teške snove.

Opsti anksiozni poremećaj se karakteriše pojavom strepnje, zebnje, slutnje povezane sa najmanje dve ili više svakodnevne i uobičajne situacije. To su osobe koje tokom većeg dela dana stalno slute da će se nešto loše dogoditi. Stalno im je u glavi prisutna misao koja počinje sa „šta ako…..“. Recimo, dete izađe da se igra a majka provede strahujući par sati – „Šta ako se oklizne i udari nezgodno glavu“, „Šta ako mu ode lopta na put i zgazi ga auto“, Šta ako ga neko stavi u kola i odveze u nepoznatom pravcu“, „Šta ako se preznoji i prehladi, pa dobije zapalenje pluća i umre“ i sl. Slutnje su uvek katastrofične. Mora se imati na umu da su to strepnje koje su prisutne kontinuirano tokom dana, i to više od 60% vremena. Uz to, takvog su intenziteta da ometaju osobu da normalno funkcioniše, iscrpljuju je i dovode do velike patnje. Ono što je takođe karakteristično za generalizovani anksiozni pormećaj je da osoba ima utisak da ne može da kotroliše strepnju i da je ona preplavlja. Ako duže traje, osoba kao po pravilu postaje i depresivna.

Socijalna fobija se karakteriše neadekvatnim i intenzivnim strahom od negativne procene drugih ljudi. Javlja se u situaciji kada se osoba nalazi u socijalnim relacijama. Postoje dva obilaka – generalizovan i negeneralizovan. Osobe koje su obolele od generalozivanog oblika socijalne fobije imaju strah od negativne procene u skoro svim socijalnim situacijama. Dešava se da im je teže sa određenim osobama – sa mlađim ili starijim, sa istim polom ili suprotnim polom, sa autoritetima, sa poznatim ili nepoznatim osobama. Uvek je suština njihove strepnje i straha da će ih ljudi loše proceniti i da će ih u kranjem slučaju odbaciti, da ih neće poštovati i uvažavati pa čak i ismejavati. Zbog toga izbegavaju da odlaze na žurke, slave, ako se i nađu u društvu, izbegavaju da započnu razgovor, da se uključe u diskusiju i sl. Drugi oblik socijalne fobije je negeneralizovan ili jednostavni oblik kada osoba ima probleme u tačno određenoj socijalnoj situaciji – recimo, dok jede, kad treba da se potpiše, posluži goste ili da održi neku javnu prezentaciju ili govor. Čest je strah od crvenjenja i drhtanja ruku. Za razliku od drugih anksioznih poremećaja kod kojih se ono od čega se plaše ne događa, kod socijalne fobije takvo što se može desiti. Recimo, ako osoba ima strah da će joj zadrhtati ruka dok služi kafu goste, zbog stalnog negativnog isčekivanja, odnosno porasta anksioznosti, može se kao jedan od pratećih telesnih simptoma javiti i drhtanje ruku. Treba znati da se ne radi o sramežljivim ljudima koji nisu mnogo aktivni u socijalnim situacijama, već o osobama koje zbog ovog straha imaju visok stepen patnje i nefunkcionalnosti. Među njima je velik broj onih koji zbog tegoba nisu dostigli akademska stremljenja, značajan je broj koji su bez partnera i bez zaposlenja. Ono što je takođe važno, imaju veoma mali broj poznanika i prijatelja iako su im želje potpuno suprotne.

Jednostavna fobija je strah koji se javlja od jedne određene situacije ili objekta. Recimo strah od vožnje liftom ili avionom, strah od visine, insekata, psa, krvi. Kao kod svih fobija i ovde postoji karakteristično ponašanje bežanja i izbegavanja. To znači da recimo osoba koja se boji visine izbegava da gleda kroz prozor, da priđe prozoru, da ide kod prijatelja koji stanuju na višim spratovima. Ako i pođe i javi se strah, pobegne iz te situacije.

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)

Teskoba kao posledica kroničnog stresa, (engl. PTSD) Obično sledi nakon izloženosti osobe traumatskom događaju kao što su posmatranje, smrti druge osobe, iznenadna smrt bliske osobe ili prirodna katastrofa itd. Tri su osnovne manifestacije PTSP-a: „oživljavanje“ traumatskog događaja (noćna mora), izbjegavajuće ponašanje (izbjegavanje mjesta povezanih sa traumom), te emocionalno udaljavanje od drugih i psihološka uznemirenost.

Opsesivno- kompulzivni poremecaj Karakterišu ga opsesije i kompulzije. Opsesije su nametljive neprijatne misli, slike i impulsi. One se umeću u normalan mislaoni tok, prekidaju ga, veoma su neprijatne i za osobu najčešće neprihvatljive sadržine. Zbog toga dovode do veoma visoke napetosti i straha da se to što im je polo napamet i ne desi, te pokušavaju da takve misli zaustave i otklone. Međutim, to im uspeva samo na kratko, s obzirom da se one veoma brzo vraćaju i uznemiravaju ponovo. Sadržaj opsesivnih misli je obično povezan sa bolešću, smrću, sa nekim agresivnim ponašanjem. Recimo, misao da osoba nije dobro isprala ruke nakon sredstava za čišćenje i da će preneti otrovnu hemikaliju na hleb i hranu te tako ugroziti zdravlje i živote svojih ukućana. Ili nametnuta slika kako uzima makaze i ubada sebe u ruku. Na sreću, iako imaju utisak da mogu da izgube kontrolu i tako nešto urade, to se nikada ne događa. Postoje i opsesije religiozne sadržine, seksualne sadržine i opsesije simetrije. Kompulzije su radnje pomoću kojih osoba pokušava da spreči eventualne posledice. Recimo, ako osoba ima opsesiju da će zbog toga što je sredstvo za pranje kupatila ostalo na rukama zagaditi hranu i teško poremetiti zdravlje ukućana, ona će u pokušaju da spreči tako nešto prati ruke i po nekoliko sati dnevno. Kompulzije se uglavnom ritualno rade, recimo, uvek na tačno određen način, određen broj puta i istim redosledom. Postoje i takozvane mentalne kompulzije, kada osoba pokušava da spreči „katastrofu“ tako što zameni neprijatnu sliku ili misao nekom drugom, suprotnog ili prijatnog značenja.

Lecenje:


Lečenje anksioznih poremećaja je moguće na dva načina. Najpre, mogu se lečiti lekovima. Ranije se smatralo da se mogu otkloniti davanjem lekova za smirenje tipa Benzedina, Bromazepama, Lorazepama i sl. Danas je terapijski pristup lečenju anksioznih poremećaja u potpunosti drugačiji. Naime, osnovni lekovi za sanaciju tegoba su antidepresivi i to dominantno oni koji spadaju u grupu selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina. Lekovi za smirenje se uključuju samo u početku i veoma brzo izbacuju iz terapije obzirom da imaju veoma izuzetan potencijal za razvoj zavisnosti ako se dugo i bez kontrole uzimaju. Ako se razvije zavisnost, to postaje nov problem i bolest koju je, nažalost, znatno teže lečiti od samog anksioznog poremećaja. Za lečenje anksioznih poremećaja kognitivno bihejvioralna terapija je metod izbora u odnosu na sve ostale psihoterapije. Kod značajnog broja pacijenata moguće je pomoći mu samo pomoću ove psihoterapijske metode. Međutim, najbolji rezultati se postiži kombinacijom medikamentozne i kognitivno bihejvioralne terapije, s obzirom da medikamenti brže oslobađaju pacijenta od patnje, dok im kognitivno bihejvioralna terapija daje mogućnost da nauče kako da kontrolišu strahove i bez lekova, produžavaju remisiju i smanjuju verovatnoću nastanka nove epizode bolesti.

Simptoni anksioznosti su:

Agorafobija
Bledilo
Bol u grudima
Bol u licu ili vilici slicna zubobolji
Bolovi u vratu i ramenima, ukocenost lica ili glave
Brzo praznjenje zeluca
Drhtanje (vidljivo ili unutrasnje)
Glavobolje i osecaj cvrstog „obruca“ oko glave
Hormonalni problemi
Knedla u grlu i poteskoce s gutanjem
Losa probava, konstipacija i proliv
Lupanje srca, usporeni otkucaji, palpitacije
Nesanica
Nocne more
Osecaj gusenja i zadihanosti
Osećaj jeze i bockanja u koži
Osip
Peckanje oci
Pojacana depresija
Pojacana osetljivost na svetlo, zvuk, dodir i miris
Poremecaj sluha
Problemi sa vidom (iskrivljene slike)
Simptomi poput gripa
Slabost i trnci u rukama i nogama (stopalima)
Strah od ludila i gubitka kontrole
Strujni šokovi u telu
Suva usta
Znojenje

Agorafobija(strah od velikih otvorenih prostora gde ima ljudi) je normalan odgovor na anksioznost i samoodbranu. Kad se osećamo ugroženima, želimo se povući negde na sigurno, poput kornjače u svoj oklop.

Kod anksioznosti je vrlo važno da uspostavite kontrolu nad takvom reakcijom. Izbegavanje situacija nije učinkovit način borbe s agorafobijom!

Agorafobija može biti vrlo iscrpljujuća . Nemojte prestati izlaziti van! ako to počnete raditi ubrzo ćete videti da svaki put kad se trebate suočiti sa spoljašnjim svetom dobijate napade panike.

Panika vas može uhvatiti čak i kući od same pomisli da trebate ići napolje, zato nema smisla da se tako ponašate. Koristeći taktike odvraćanja pažnje koje preporučujem, naučićete kako se vratiti natrag u svet i kako uživati u njemu kad to učinite.

Za ovo je potrebno vežbe i vremena, ali se može učiniti i videcete da ce proci!

Zbog mišićne napetosti, bol u grudima vas zbilja može uplašiti. Prva reakcija svih koji pate od anksioznosti, a osete bol u grudima, je da umiru od infarkta. To nije istina. Bol kod infarkta je vrlo različit od ovog bola i obično ne počinje u grudima. Duboko disanje i vežbe opuštanja vrlo su uspešan način smanjivanja ovih simptoma.

Anksioznost u krvotok oslobađa adrenalin koji ubrzava rad srca, pa imate osećaj kao da vam srce treperi i preskače. To je savršeno normalno i ne može vam naškoditi ni na koji način!

Usporeni otkucaji su takođe jedan od uobičajenih znakova anksioznosti. I opet, to ne znači da će vam srce prestati kucati, možda se i čini čudno i zbunjujuće, ali ne obraćajte pažnju na to i verovatno će nestati samo od sebe.

Svi mi imamo strah od ludila i gubitka kontrole, ali budite uvereni da nećete poludeti. Ludilo nije svestan čin; oni koji pate od ozbiljnih mentalnih bolesti nisu svesni svog puta do njih.

Nećete poludeti!

Zbrkane nervne poruke u mozgu u umornim nervima i umornom telu ne znače ludilo. Misli su nesvesni produkt moždane aktivnosti. Ako ste anksiozni, depresivni, ljuti ili pod stresom, to utiče i na vaše misli; ne samo raspoloženje nego i telesna hemija.

Koncentracija kiseonika u krvi može uticati na moždanu aktivnost i centralni nervni sistem, kao i druge telesne hemikalije poput adrenalina, hormona pa čak i vitamina. Ove neugodne misli, osećaji i potpuno iracionalni strahovi ne mogu naškoditi niti vama niti drugima !

Bilo kakva misao o povređivanju sebe ili drugih je samo misao! Nista od toga se nece desiti! Kako se telo opušta i postaje manje anksiozno, misaoni proces se vraća u normalu.

„Beži ili se bori“ reakcija vrlo je intenzivna i mobiliše mnoge telesne sisteme. Cirkulacija, koncentracija kiseonika i ugljen dioksida u krvi se menja, a mišići su napeti i spremni za akciju.

Sve ove promene imaju dubokog uticaja na telesne osećaje, a slabost ekstremiteta (ruke, šake, noge, stopala) jedan je od tih osećaja. Trnce uzrokuje nakupljanje ugljen dioksida iz krvi u udovima. Ako protresete udove, možete poboljšati cirkulaciju u tim područjima. Ovi simptomi nisu opasni i s vremenom će nestati. Lagane vežbe takođe mogu pomoći u slabljenju ovih simptoma. OVI SIMPTOMI NE ZNAČE DA DOŽIVLJAVATE INFARKT ILI BILO KOJI NEUROLOŠKI PROBLEM.

Nekada porodica, prijatelji ili partneri mogu da imaju problema ako se u njihovoj blizini nalazi neko ko pati od nekog anksioznog poremećaja ili neke fobije. Za porodicu može biti veoma teško da razume zašto član njihove porodice neće ili ne može da uradi neku laku obavezu kao što je odlazak napolje u prodavnicu, vožnja automobila i slično. Stvari se mogu još više pogoršati kada npr partneri ili članovi porodice saznaju da njihovi najbliži neće ili ne žele da idu na godišnji odmor sa njima.

Nije nenormalna pojava da porodica takoreći optuži anksioznu osobu da je totalni egoista i da samo misli na sebe i na svoje stanje. Kada kažem anksiozna osoba, mislim generalno na svaku osobu koja ima probleme sa anksioznošću, napadima panike, depresijom ili opsesijama. Mnogi pripadnici porodice počinju da sumnjaju u anksiozne ljude, čak nekad pomisle da njima stvarno nije ništa, već da su oni lenji, da se samo pretvaraju i tome slično. Takođe veoma je rasprostranjena pojava da porodica ili prijatelji govore anksioznim ljudima: „Daj saberi se već jednom“, „Nije ti ništa“, „Ti to samo umišljaš“, „Prekini više sa time“, itd….

Ukoliko se u vašoj porodici nalazi neko ko ima problema sa anksioznošću, napadima panike, depresijom i slično, potrebno je pre svega da razumete ove poremećaje. Priroda ovih poremećaja jeste da se oni koji pate od tih poremećaja veoma lako i često povlače u sebe, žele samoću, počinju previše da razmišljaju o tome kako se osećaju itd… Oni to ne rade zato što žele, već zato što su ih ti poremećaji naterali na to. Takođe je potrebno da razumete da bi oni koji pate od ovih poremećaja odavno se već pribrali ili sabrali, da mogu to da urade. Oni to svo vreme i pokušavaju.

Savet: Ukoliko imate neki od oblika anksioznosti obratite se neuropsihijatru (psihijatru), mnogi idu kod psihologa, treba da znate da psiholog nije stručan za propisivanje lekova, dok svaki neuropsihijatar(psihijatar) је i psiholog! Uz pomoć psihoterapije i lekova *antidepresiva**koji ne stvaraju ovisnost i nećete ih piti ceo život, ne brinite, zauvek cete se osloboditi tog problema.








preuzeto sa:http://www.srecica.com/2008/09/anksioznost/

Imala sam ovaj problem. Od lekova mi je bilo još gore. Pomagala mi je fizička aktivnost, ali i san - trudila sam se da legnem pre ponoći. Izvukla sam se onog trenutka kada sam priznala sebi šta je uzrok mom stanju, i kad sam taj uzrok otklonila. Sad više nema ni agorafobije, ni gušenja, ni bola u grudima niti stalnog straha da sam nešto loše uradila.

Za pojačane zahteve tela u slučaju borbe ili bekstva iz opasnosti, potrebna je veća količina kiseonika, te počinjemo ubrzano da dišemo. Ubrzava nam se i rad srca i raste na kratko vreme i krvni pritisak, a sve u cilju da se krv sa neophodnim materijama dopremi u što većoj količini do onih delova tela koji su nam tada neophodni. Takođe, javi se i preraspodela krvi, tako da se krvotok u onim delovima koji nam nisu u trenutku opasnosti neophodni nešto malo redukuje, dok se u drugim delovima pojačava. Zato kada osetimo strah prebledimo i osuše nam se usta. U isto vreme se i usporavaju neki procesi bez kojih u tom kritičnom trenutku možemo, da bi se sačuvala energija za odbrambene aktivnosti. Tako se recimo usporava rad creva, pa kad imamo strah osećamo nelagodnost u stomaku. Svi se mišići malo zategnu da bi bili startniji. To nam pomaše u odbrani, ali ako strah potraje, kao posledica može se javiti glavobolja i bol iza grudne kosti jer se tamo nalaze mišići čija zategnutost dovodi do neprijatnog osećaja. Da se telo usled oslobađanja veće količine energije ne bi pregrejalo, uključuju se nove svrsishodne reakcije koje služe da snize temperaturu tela, a to su drhtanje i preznojavanje.

Vrste anksioznosti:

Panični poremećaj se karakteriše pojavom paničnih napada i takozvane anticipatorne anksioznosti. Panični ataci su uglavnom iznenadni napadi straha koji se javljaju „kao grom iz vedrog neba“. Strah počinje polako da raste, dostigne maksimum za nekih desetak sekundi, traje jedno određeno kratko vreme u najizraženijem obliku (koje se meri u minutima), a onda spontano opada. U trenutku najačeg straha osoba obično ima utisak da joj preti neposredna opasnost uz čest osećaj životne ugroženosti. Imaju utisak da se sa njima u tom trenutku dešava nešto strašno, poput infarkta miokarda, šloga, veruju da će da se uguše, izgube svest ili polude. Imaju izražene telesne simptome koje prate strah, ali je najčešće prisutan ubrzan srčani rad, preskakanje srca i ubrzano disanje. Dešava se da tokom straha dišu otvorenim ustima i duboko, ili brzo i plitko, što zbog poremećenog odnosa kiseonika i ugljendioksida u našem telu dovodi do neprijatnog osećanja trnjenja ili mravivanja po telu kao i osećanja nestabilnosti i vrtoglavice. Često kažu da imaju osećaj kao da su im noge od gume i da imaju neprijatan osećaj iza grudne kosti u vidu pritiska. Česta tegoba je i drhanje i preznojavanje. Anticipatorna anksioznost je strepnja, zebnja, slutnja da se ovakav panični atak ne ponovi. Ona je prisutna između dva napada i dodatno iscrpljuje. Mogu se javiti i noćni panični ataci, a prepoznajemo ih tako što se osoba budi u toku noći u strahu, preznojena i uznemirena, a da prednodno nije imala noćne more ili teške snove.




meni se ovo dogadja.a kada je jaci napad,onda i utrnem.
s ` tim sto se ja ne plasim nicega,vec se odjednom stvori neki nelagodan osecaj.i to obicno bude kada se u meni nakupi puno emocija,nebitno da li su lose ili dobre.

za sad me ne ometa u obavljanju svakodnevnih aktivnosti i ne desava se cesto i lakse mi je od kada sam shvatila da se o tome radi,a ne o nekom srcanom oboljenju jer simptomi podsecaju na infarkt.

Meni se dešavalo otprilike ovako - gušenje i vrtoglavica, utrnu mi usne, pa cela glava, onda ne osetim ruke, pa na kraju noge i srušim se. Užas.
Ivana, razmisli o tome šta je uzrok. Kada je sve to počelo. Možda i nisi svesna da se poklapa sa nekim stresnim događajem u tvom životu.

trazila sam nesto za sebe,pa sam naletela na ovaj clanak.
probajte,nista ne kosta
http://www.priroda-leci-sve.com/maticnjak.htm

Pepeljugo,znam kad je sve pocelo-kada je bratanac moje drugarice poginuo.ali to je proslo...stvarno,ni ne pomislim na to bas dugo.ne bih rekla da je u podsvesti.

Bev,hvala,super je maticnjak,na limun podseca!Zaboravila sam na njega totalno,a kuvala sam ga bratu kad ga je ostavila devojka!

pricala je Slavica Cukteras o tome,kod Sanje Marinkovic.jeste li gledale?
dobro je da si shvatila o cemu se radi,mislila sam da jos uvek ne znas.

Bev,nisam gledala,nego sam citala u novinama,a u njima je prepricano to iz Magazina in.zato sam i otvorila temu!
iste simptome imamo,samo sto ja nemam problem u zatvorenom prostoru i meni je sve to blaze.ustvari,sad se smirilo,a bilo je panicnih napada.
sto se tice lekova,ne dolaze u obzir,jer nisam konstantno napeta,vec to dodje iznenada.za sada se lecim autosugestijom.

inace,i psiholog mi je rekao da sam anksiozna.na osnovu mojih odgovora na pitanja je napravila grafikon i bio je identican kao u udzbeniku nekom,samo se anksioznost otkrila i konfliktnost.ali,za to drugo sam oduvek znala,a i vi znate!

Ivana i meni je dr rekla da sam anksionza,al ja tacno kao i ti znam da prepoznam te momente.Meni je to doslo nakon problema sa disanjem koje sam imala jos ranije.Imam i sada,s tim sto malo uspesnije kontrolisem.Skoro sam imala napad panike na ulici dok sam cekala drugarice,bilo mi je pretoplo skuvala sam se i odjednom nisam mogla da dodjem do vazduha da se smirim,srce mi je lupalo kao ludo,skoro sam pocela da gubim svest imala sam utisak da cu da umrem.To deluje smesno kad neko slusa mislis kao tripovi i to,al je jako tesko da se psihicki izadje na kraj sa nekim strahovima.Inace nikada nisam isla kod psihologa,uvek mislim da sam dovoljno jaka da izadjem sama na kraj s tim...ne znam ni gde bih otisla,dok sam bila u poliklinici mogla sam da odem a sada...

meni je taj test uradio psiholog,ali nisam isla iz zabave,nego zato sto nisam znala sta mi se desava,a svi simptomi su ukazivali na to da je u pitanju problem sa nervima.
i nisam isla da bi mi radila test,vec da bih popricala sa njom i da bi mi dala neki savet kako da se nosim sa situacijom.ali,nista od toga.

Lus,mozes kod moje profesorke psihologije njoj nikad nije tesko da objasnjava sta god nas interesuje i zena ima neverovatnu moc da smiri nekog,ja sam jednom kod nje otisla spremna da ubijem nekog,a posle 15 minuta uopste nisam bila vise nervozna

Mene je strah da odem kod psihologa. I inače me je strah da pričam o nekim svojim problemima sa bilo kim. Nekako imam osećaj da me neće niko razumeti, ne znam.
Čitala sam po internetu o iskustvima ljudi i vidim da se baš dosta nas bori sa tim, ali mene je i dalje strah da pričam o tome. Ne znam kako bih mogla da pronađem neko rešenje.
Vidim, spomenuto je da bi trebalo da se pronađe uzrok tog stanja, ali ja nikako da shvatim koji je moj uzrok.

ja tek sad vidim ovo...

samo treba da nadjes dobrog psihologa.a to nije lako.onda ce ti on pomoci da nadjes uzrok i da ga resis.
ako si student,na poliklinici u BG-u ima jedna odlicna doktorka,ali ona je neuropsihiijatar.

Slazem se sa ivanom,mi imamo odlicnu profesorku psihilogije,koja radi i kao psiholog...ja sam u njenu kancelariju usla nervozna i toliko ljuta da sam mogla nekog da ubijem,a posle 10-15 min izasla skroz opustena

Ja imam problem sa anksioznoscu.

Pocelo je tako sto sam imala napad(ako se tako moze nazvati)gusenja,straha da cu umreti,koji je bio potpuno neosnovan,bol u grudima,kasnije analize su pokazale da sam zdrava.

Isto tako sam se ponela u par stresnih situacija.

Moj problem je sto se plasim toliko toga,nijedan moj strah se ne moze odvojiti i reci fobija od zatvorenog prostora,visine...

Nekad mi se desavalo da imam i fizicke manifestacije,bolove u misicima,slabost,hladne talase svuda po telu,nocno znojenje...

Jos uvek ne pijem lekove,zato sto pokusavam da se izborim sama sa problemom,razgovorom sa lekarom,porodicom.Ne poveravam se o ovome,i ovo je prvi put da pisem o tome.

bravo za hrabrosti!   i najduzi put pocinje jednim korakom.
mogu da ti kazem da probas autosugestiju. ponavljaj sebi da ce sve biti u redu, a najbitnije je da sama tako pocnes da mislis. nakon dovoljnog broja ponavljanja stvarno ces verovati u to.

To i radim upravo,disem duboko i pokusavam da se smirim.Nije uvek lako,ali pustim muziku,druzim se...

Ono sto mi smeta jeste to sto to itekako utice na kvalitet mog zivota...Kad mi se to dogadja,nemam volju da izadjem iz kuce,da jedem,i osecam se kao da sam upala u ogroman ponor.Mislim samo crno,placem...

Strah me svojih misli,i svoje psihe.Oduvek sam bila previse osetljiva,stalno sam bila u oblacima,i kao mala,i nekako mislim da je prosto moralo da dodje do ovoga.

a sta tebi izaziva anksioznost, strah od cega? oko cega toliko brines da te toliko obuzme da dobijes napad?
razgovaraj sama sa sobom i budi iskrena. suoci se sa onim sto te muci i samoj sebi objasni da nema razloga da brines. sta je najgore sto moze da se desi i da li je stvarno toliko strasno?

Kad sam bila mala,bila sam jako bolesna,dugo vremena sam provela u bolnicama,u jednoj sam bila bez mame,u drugoj su dozvolili da bude sa mnom.
Videla sam dosta bolesne dece,a kad si mali,to ti nije poznato,nije ti normalno,nije ti jasno zasto neko dete izgleda ovako,zasto se ponasa ovako,a ne kao ti.
Recimo da je to bio pocetak,trauma jer i posle toga sam se dugo secala nekih situacija kroz koje sam morala da prodjem.Tada je pocelo.
A nedavno je pocelo da se ispoljava i kao tema koju sam ovde postavila,istripujem se u necemu,ne mogu da zaustavim svoje misli koje idu toliko daleko da ne mogu da ih zaustavim,to bi nekom coveku bez mog problema bilo smesno.
Previse razmisljam,previse brinem,i stvarno mnogo cesto zaboravim da zivim,zbog cega mi je najzalije.
Najgore sto moze meni da se desi,u mojoj glavi,je da sam bolesna,i ranije se desavalo da cak i povezujem fizicke simptome anksioznosti sa simptomima bolesti koje nemam.Izgledam normalno,ponasam se normalno,ali cesto se desava maskenbal u mojoj glavi a ljudi oko mene to ne vide.Zato sto uspevam to da iskontrolisem,ali ne znam da li cu uvek moci.

ti simptomi su slicni nekim ozbiljnim bolestima,npr.infarktu,mozdanom udaru.najvaznije je da znas da je to sve u tvojoj glavi i da se nista lose nece desiti.
meni se proletos desilo trnjnje leve polovine tela (pisala sam o tome) dok sam bila u gostima.shvatila sam o cemu se radi,ostala skroz mirna,jer sam znala da ce proci.i proslo je,a niko nije primetio.

"Kad sam bila mala,bila sam jako bolesna,dugo vremena sam provela u bolnicama"
"Izgledam normalno,ponasam se normalno"
ocigledno si dovoljno jaka da se izboris sa realnim bolestima, a kamoli sa onima koje umisljas  

i kazes da je najgore sto moze da se desi da se razbolis? a sta ako se razbolis? opet ces ozdraviti i to je to. da li te je strah da opet odes u bolnicu? i odatle ces se vratiti. 
te simptome sto imas su samo nelagodnosti koje tvoja psiha preuvelicava. znas kad slusas o nekom leku na tvu pa kazu "ako osecate drhtavicu, ili vam trnu ruke, susi vam se grlo, itd" ti odmah pomislis da imas sve to i da si bolesna. samo tebi taj glas dolazi iznutra, ne sa tv-a    ali onda stanes pa se zamislis i proveris koliko je to tacno. 
dok sam gledala ovaj film 50/50 bolela me je kicma sve vreme. da li to znaci da i ja imam rak? ne, nego prigrlis taj osecaj koji imas da bi ga podrobnije ispitala. i uskoro sam shvatila da me nista boli   
ja pojma nemam o psihologiji, ali znam da to potice od tebe. jedino kako mozes da pobedis taj neizmeran strah je da se suocis sa njim. mozda da popricas sa psihologom, a sa nama pricaj da ti bude jos lakse. 

Bas tako,Ivana!Isti simptomi.Nisam znala da toliko ljudi ima slican problem,ja sam uvek mislila da sam ja neki izrod koji sve preuvelicava... 

Yo,ti pises kao psiholog. Deluje kao da i ti imas iskustva sa tim!

       ja nikakva iskustva sa tim nemam. mozda zvucim kao psihijatar posto se bakcem sa ovim ludacama na forumu    (valjda znaju da se zezam)

ovo sam htela da dodam:
mozda da probas da u tim trenucima zapises kako se osecas, sta te tacno mucis, sta fizicki osecas. kad ti bude bolje i izadjes iz te faze sama sebi odgovori na zapisano, kako bi sebe umirila, zasto nema razloga da se bojis, da se dobro osecas i mozda to u narednom napadu pocnes da citas. 
to mi je samo ideja, ne znam da li bi i u kolikoj meri pomoglo. ne znam koliko bi bila u stanju da bilo sta citas u tom momentu. 
mozda da snimis na diktafon i da sve ponovis vise puta, pa kad pustis snimak da moze sopstveni glas da te smiri i ubedi da je sve u redu i da nema razloga da panicis. 

https://www.youtube.com/watch?v=P8iKcdh5Ims

To je dobra ideja!U tom trenutku se cesto desi da se izgubim,i onda bi mi pomoglo nesto sto ce da me spusti na zemlju,da me podseti da su mi strahovi bezrazlozni.

Hvala ti mnogo.

Ja sam izbegavala da govorim o tome jer uvek mislim da ce ljudi da kazu "jao slusaj ovu molim te",kao sto ste verovatno i pomislile kad ste procitale moju temu,da nemam pametnija posla i izmisljam.
Ali samo kad se to tebi desava znas koliko male stvari,beznacajne,nepostojece u tvojoj glavi izgledaju stvarno,veliko.I nije uvek lako boriti se sa tim.

Cesto stvarno pomislis da gubis kontrolu nad svojim zivotom i da ludis.