Ljubav ili navika

E, pa da ne bih nesto duzila, bolje je da odmah predjem na stvar.
Sa deckom sam dve godine u vezi, s tim da smo od oktobra u razlicitim gradovima zbog studiranja. Dok smo bili blizu jedno drugom bilo mi je prelepo, jedva sam cekala da se vidimo. Onda se polako blizio kraj srednjoj skoli i tada sam mislila da necu preziveti. Znala sam da cemo se razdvojiti, da svako ide na svoju stranu. Nisam mogla da pomislim da uopste mogu da zivim bez njega, kad bih ga zamislila pored neke druge devojke umirala sam od bola. Medjutim, prosao je taj period, nekako sam se bila navikla, a onda je usledio oktobar i novi talas tuge. Ta cinjenica da nismo zajedno, da se necemo vidjati cesto me je ubijala. Zivela sam za te vikende kad bismo se videli, a raspadala se od bola i suza kada je trebalo da se rastanemo. Onda je vreme prolazilo, nekako smo u poslednje vreme sve cesce poceli da se svadjamo i to sve oko nekih gluposti. Tipa meni zasmeta kad nesto kaze, smeta mi sta god da uradi. I to je onda preraslo u to da se nase svako vidjenje pretvori u neku svadju. Ja sam kriva zbog svega toga, svesna sam. Dva puta smo raskidali u mesec dana. Prvog puta smo oboje plakali, nismo mogli da se razdvojimo, bilo je previse bolno. Medjutim, culi smo se i dogovorili se da napravimo pauzu od nedelju dana kako bismo hladne glave razmislili sta je najbolje i da li treba da nastavimo. I nastavili smo. Ali smo se kroz nekih nedelju dana opet posvadjali i raskinuli. Onda smo se opet culi, rekli sta jednom kod drugog smeta i odlucili da ipak ne raskidamo. Oba puta su bila bolna, jako je bilo tesko. Ta pomisao da bih mogla da ga izgubim me je unistavala.
A onda tako dodju trenuci da gledam neke nase slike i uopste nemam utisak da je on moj decko, nema tih leptirica u stomaku, nekako kao da sam ravnodusna. Ali naravno ima momenata kada toliko zelim da je pored mene da to ne mogu recima da opisem i da mogu tada bih sve dala samo da ga bar vidim.
Da ne bih duzila vise pricu, ono sto mene opterecuje jeste da li ja njega volim ili mi je samo navika. Jednostavno ne mogu da shvatim ovo svoje ponasanje. Da li je normalno da mi u jednom trenutku toliko nedostaje, a da onda budem skoro pa ravnodusna?
Ne bih htela da ga izgubim, sa njim mi je lepo, ali ponekad i kad smo zajedno nekako osecam kao da to ne zelim. Ne razumem sta to znaci, da li je to normalno s obzirom da se ne vidjamo cesto, vec svakog drugog vikenda.
Bila bih zahvalna ako bi mi neko dao neki savet sta da radim, kako da se ponasam.

pahuljice, skoro ni jedna od nas ne oseća te "leptirice" ako si u dužoj vezi, to je samo na početku, evo znaš kako ćeš da vidiš da l' osećaš nešto prema njemu ili ne, zamisli da raskinete, da se nikada više ne čujete, ne dopisujete, ne vidite, je l' bi ti bilo svejedno ili ne? ako bi bilo, onda je to navika, a ako ne, onda ti njega i dalje voliš, moje mišljenje

Da li ti je to prva ozbiljnija veza? Mogu da te razumem, zbog toga sto sam prosla kroz nesto slicno i stalno sam sebe to isto pitala...On je bio moja prva ljubav i zabavljali smo se skoro cetiri godine. Ja sam jednostavno u jednom trenutku shvatila da to nije to. Nekako smo prerasli tu ljubav (ako tako moze da se kaze). A cak i kada to shvatis, rastanak boli. Boli i ako je on postao samo navika, jer je to ipak covek koga si volela i za kog si vezana. Boli i ako ga jos uvek volis. A ti sama treba da odlucis sta osecas.
Po mom misljenju daljina radi svoje, ali i to moze da funkcionise, ako je ljubav prava i ako je on pravi. Zapitaj sebe da li takvu vezu zelis i da li si sa njim srecna.

Leptirici nestanu u duzoj vezi, ali ostanu oni momenti kada nesto tvoj decko uradi, a ti bas tada shvatis koliko ga volis. (kod mene je to bilo uglavnom kada se blesavi )

To za leptirice je normalno, jer je sve to na hemijskoj osnovi kako bi se par vezao, posle godinu-dve obicno taj osecaj nestane, kod nekih parova je to brze recimo nestane nakon 3 meseca, a kod drugih taj osecaj traje nesto duze. To je ono sto ljudi nazivaju zaljubljenost. Ako nakon tog perioda i dalje osecas privrzenost, neznost, simpatiju ... prema partneru to je onda ljubav ... Nisam bas adekvatna da govorim o tome, posto sam imala samo jednu vezu u zivotu, ali mislim da to nije navika ... ne mozemo da ti kazemo sta osecas, ti to najbolje znas, ali iz iskustva mogu da ti kazem da je tesko odrzavati vezu na daljinu, kod nekih parova to uspe, dok kod drugih to bude kap koja je prelila casu, pa raskinu ... Posto se vi vec duze vreme zajedno, savetujem vam da ne brzate u odluci za raskidom, nego dobro razmislite ...

Vidi ovako decko i ja smo u vezi 5 godina,i za svo to vreme meni je bezbroj puta prolazilo kroz glavu isto to pitanje kao i tebi.Ali sve trenutke koje smo zajedno prosli koji su nas ucinili jacim i pametnijim uzmem u obzir i nekako shvatim da mi ni sa kim drugim ne bi bilo isto,da imamo tu istoriju koju ne bih menjala ni za sta.Te trenutke srece smeha i svega onoga sto jednu vezu cini dobrom.Cak i ako ti ne nedostaje sve vreme to ne mora da znaci naviku,vec samo da si sigurna da je on tu,da je tvoj.To je ono sto dolazi posle godina i godina veze.Na kraju trebas da se jedino zapitas da li te on cini srecnom,jer ako je odgv potvrdan tu nema vise mesta pitanjima.

Ja sam imala slicnu situaciju,s tim sto smo se mi upoznali u gradu gde smo studirali,i razdvojili se kad smo zavrsili fakultete.Mucili smo se neko vreme,a onda smo raskinuli.Meni su trebale godine da ga prebolim,ipak mi je to bila prva prava ljubav.Nekima to uspe,ali mislim da su takvi vrlo retki.

Sa njim mi je ovo prva duga veza. Kad pomislim da raskinemo i da vise nista necu cuti o njemu, shvatam da ne bih volela to da se desi. Lepo mi je sa njim, ali skoro uvek kad se vidimo mi se posvadjamo, i to je ono sto me nervira i brine, to je razlog zbog kojeg se pitam da li treba da nastavimo vezu. Umesto da to vreme koje imamo iskoristimo na najbolji nacin, mi se svadjamo, raspravljamo neke gluposti, a oboje smo tvrdoglavi i onda to ide u nedogled.
Bilo mi je bitno da cujem necije misljenje, s obzirom na to na mi je ovo prva duga veza.

Onda vi imate drugi problem, cini mi se da oboje morate da budete malo tolerantniji. Popricaj sa njim o tome, svadjanje oko sitnica ne vodi nicemu, osim da postanete nesrecni u vezi i trenucima koje provodite zajedno. Oboje morate da naucite da popustite i da "spustite loptu" kada krene ka svadji

Sto se tice same navike, i ja sam sa deckom oko dve i po godine, i samoj mi je to povremeno padalo na pamet, posebno kada cujem price devojaka koje su lude za momcima i nakon 5-6 godina veze, navodno osecaju leptirice, imaju tremu kada se nalaze sa deckom itd. Treba da batalis sve ideale i predrasude o vezama, ako ti i dalje imas zelju da se nalazis sa deckom, da ga zagrlis i poljubis, to je to Naravno da ni jedna veza nije ista na pocetku i nakon nekoliko godina, ko to kaze, laze. A na kraju krajeva, sve smo mi razlicite

oko cega se svadjate? ko prvi pocne?

Bas kad cujem takve price da je nekima kao na samom pocetku veze, onda se zapitam da li ja osecam nesto prema svom decku ili je to samo navika. To je ono sto me zbunjuje. Te leptirice sam osecala na pocetku veze, kad ga jos uvek nisam dovoljno poznavala, a sad toga nema. Radujem se ja kad treba da se vidimo, ali ne osecam te leptirice.

Sitnice su oko cega se mi posvadjamo, ili ja nesto kazem, ili on kaze, sto jedno drugo iznervira, a onda kad se na sve to doda tvrdoglavost, prodje bas dosta vremena dok neko ne popusti, a onda prodje i vikend i kad se osvrnem prosao je vecim delom u svadji.
Mislim da uglavnom ja zapocinjem svadju, ali ne znam ni da li to mogu da nazovem svadjom, posto je to vise neko durenje. Naljutim se, dignem nos sto bi se reklo i onda ne popustam.

U dugim vezama leptirici obicno nestanu,svadje su normalne,retki su oni koji se nikad ne posvadjaju.Radujes se kad treba da ga vidis,verovatno ti je jos uvek stalo,da nije ne bi ni zelela da provodis vreme s njim.Sto ne popricate iskreno o svemu?

Pahuljica ::

Bas kad cujem takve price da je nekima kao na samom pocetku veze, onda se zapitam da li ja osecam nesto prema svom decku ili je to samo navika. To je ono sto me zbunjuje. Te leptirice sam osecala na pocetku veze, kad ga jos uvek nisam dovoljno poznavala, a sad toga nema. Radujem se ja kad treba da se vidimo, ali ne osecam te leptirice.

Sitnice su oko cega se mi posvadjamo, ili ja nesto kazem, ili on kaze, sto jedno drugo iznervira, a onda kad se na sve to doda tvrdoglavost, prodje bas dosta vremena dok neko ne popusti, a onda prodje i vikend i kad se osvrnem prosao je vecim delom u svadji.
Mislim da uglavnom ja zapocinjem svadju, ali ne znam ni da li to mogu da nazovem svadjom, posto je to vise neko durenje. Naljutim se, dignem nos sto bi se reklo i onda ne popustam.

E pa eto, odmah sam znala u cemu je problem Ni ja ne osecam leptirice sa deckom, mislim vidjamo se dve i po godine maltene svaki dan, to je nemoguce. Ponavljam, pusti price. Ako je tebi dobro sa njim, ne treba da se osvrces na druge, a i pitanje je da li su te price istinite.

Sto se svadja tice, vidim da smo slicne. I ja sam imala taj problem sa deckom, znala sam da se nadurim oko gluposti, a onda se on jadan lomi oko mene. Sreca pa je on popustljiv, pa to brzo resimo. Posto mi je nekoliko puta rekao da ga to moje ponasanje povredjuje, obratila sam paznju na to i sad nateram sebe da popustim, izvinim se ako preteram i slicno. Sve se moze kad se hoce, samo treba poraditi na tome

I ja se cesto durim,i postavljam dvosmislena pitanja...Ali moj decko se navikao pa nekad mi pridje,nekad me imitira pa zbija salu sa tim...Tako sam i ja prihvatila kad se on naljuti oko gluposti i samo cuti,znam da treba da ga pustim dok ne prodje...Mislim da trebas da prihvatis njegove mane,da porazgovaras sa njim da li on moze da prihvati tvoje...I mi smo se svadjali na pocetku veze al sad onda smo seli porazgovarali ili cemo prihvatiti to kakvi smo il cemo raskinuti.A sto se tice leptirica... ja ih osecam

Ja ne mogu da kazem da posle toliko vremena osecam leptirice,jeste da sam i dok smo se zabavljali jedva cekala da ga vidim,i sad kad smo u braku jedva cekam da dodje s posla,i najvise volim vikende da budemo ceo dan i noc zajedno.