Kako prebroditi gubitak(smrt) voljene osobe?

Mislim da bih kremiranje lakse podnela. strasno mi je to zakopavanje, ta misao mi je uzasna i sve u glavi mogu lakse da podnesem od toga. kad tad ce se i to zakopano telo pretvoriti u ono iz cega je nastalo.. onaj ko mi je drag ce uvek biti u mom srcu.. ne moram ici na grob, isto tako ne moram ici u crkvu da pridjem bogu. u svakom slucaju, nije bitno mesto, bitna je sustina. Nase dimenzije i nasi prostori koje sami stvaramo.

Jeci moje saucesce.Ja sam izgubila dedu kad sam imala 13 godina i bas sam tesko podnijela to jer sam ga mnogo voljela,bio je najbolja osoba koju znam,uvijek vedar i nasmijan.Umro je iznenada pa nismo stigli da se oprostimo sa njim,prisustvovala sam sahrani a kovceg otvoren,to je bilo bas traumaticno za mene s obzirom na moje godine.Mnogo sam plakala ali vremenom bude lakse,voljela bih da je ziv ali covjek se mora pomiriti sa tim. I naravno da neko ko je izgubio roditelje,brata ili sestru ne moze na isti nacin gledati ovaj gubitak kao mi.Jeste se nazivio,docekao unucad i sve to ali ipak boli...


I ja bih kremiranje lakse podnijela.

Jeci, moje iskreno saucesce. Meni je pre dve godine umrla baka koja me je bukvalno odgajala od malena, tako da znam kroz sta prolazis Zvuci kao fraza, ali stvarno ce biti bolje vremenom...Ne znam tacno koja devojka je to spomenula, ali se slazem sa njom da ne treba da se osamis, ucrnis i sedis u tisini, to ce samo da pogorsa stvari. Meni je tih prvih par dana nakon bakine smrti, kao i sam dan sahrane bilo nesto najgore u zivotu. Pogledaj neki lep filmic, citaj knjigu, zaokupi misli necim, sigurna sam da tvoj deda ne bi voleo da te vidi tuznu.

Inace, slazem se u potpunosti sa Ivanom i Larom, meni je jednako bilo kada mi je poginuo tata i kada mi je umrla baka, jednako se najezim kada pomislim da ce mi i deda umreti jednog dana, njega mnogo volim i jako sam vezana za njega. To mi deluje kao smak sveta, nema nikakve veze sa njegovim godinama. Btw, i ja cesto razmisljam o sahranjivanju, lede mi se kosti od toga. Drago mi je sto nisam jedina, haha

da se nadovezem na prethodni post, mozda sad vec idem u aut, ali sta sad. Bella je spomenula crninu, moram da kazem da mene to izuzetno nervira. Cini mi se da to vise praktikuje u manjim sredinama, po meni je besmisleno, osim ako ozaloscena osoba u tome vidi zalost. kao, godinu dana da nosis crno, gluposti. ti ako zalis za nekim, to je tvoje, u tebi, a ne na tebi. A sto je jos gore, samo zene nose crninu.

najvise mrzim crninu i one plocice za ozaloscenje. kao da to nesto.pokazuje. nosim samo na sahranama a zalost i tugu u sebi.

Ja sam imala 9 godina kad mi je poginuo otac i bilo je van svake pameti da nosim crninu i nisam je nosila. Nisam cak ni prisustvovala sahrani i do neba sam zahvalna svojoj majci zbog toga, jer mi je u glavi ostala slika mog oca koji me drzi za ruku kad smo krenuli da ga ispratim da se opet vrati u rat i mnoge druge divne slike i secanja na njega.

Imala sam situaciju da mi je baba prosle godine bila bas bolesna i moglo je da se desi da umre, na svu srecu sve se dobro zavrsilo i sad je bolje, ali tad sam pricala sa mamom i rekla joj da ako se desi da baba umre ne zelim da nosim crninu i njoj je to bilo normalno od mene, ostatku porodice se to sigurno ne bi svidelo ali se ja na takve stvari ne obazirem. Kasnije je umrla baba mog momka ni on ni njegove sestre nisu ni pomisljali da nose crninu.

Kad se izgubi neka mnogo bliska i mnogo draga osoba covek je depresivan, sve mu je crno i ne zeli da nosi nista sto je u drugoj boji. Znam masu ljudi kojima su umrla ili poginula deca niko od njih se i posle mnogo mnogo godina ne oblaci u neke vedre boje, uglavnom je to nesto tamnije.

ma kakva crnina, bitno je sta si za coveka uradio dok je bio ziv, ti obicaji su cista glupost. i sigurno da decu ne treba zavijati u crno! sve ide svojim tokom, deca rastu bezbrizno, stari umiru i to bar tako treba da bude...uvek ima izuzetaka, ali sve je to zivot.

I ja sam protivnik crnine,zali se u srcu a ne crninom, a krivo mi je sto me je majka vodila na dedinu sahranu jer bi bilo bolje da sam ga zapamtila vedrog i nasmijanog kakav je oduvijek bio.

pufnasta ::

Ja sam imala 9 godina kad mi je poginuo otac i bilo je van svake pameti da nosim crninu i nisam je nosila. Nisam cak ni prisustvovala sahrani i do neba sam zahvalna svojoj majci zbog toga, jer mi je u glavi ostala slika mog oca koji me drzi za ruku kad smo krenuli da ga ispratim da se opet vrati u rat i mnoge druge divne slike i secanja na njega.

Imala sam situaciju da mi je baba prosle godine bila bas bolesna i moglo je da se desi da umre, na svu srecu sve se dobro zavrsilo i sad je bolje, ali tad sam pricala sa mamom i rekla joj da ako se desi da baba umre ne zelim da nosim crninu i njoj je to bilo normalno od mene, ostatku porodice se to sigurno ne bi svidelo ali se ja na takve stvari ne obazirem. Kasnije je umrla baba mog momka ni on ni njegove sestre nisu ni pomisljali da nose crninu.

Kad se izgubi neka mnogo bliska i mnogo draga osoba covek je depresivan, sve mu je crno i ne zeli da nosi nista sto je u drugoj boji. Znam masu ljudi kojima su umrla ili poginula deca niko od njih se i posle mnogo mnogo godina ne oblaci u neke vedre boje, uglavnom je to nesto tamnije.

ovo stoji, slazem se. Naglasavam da, covek treba da dela u skladu sa svojim osecanjima, ne zbog ostalog sveta. Ne vidimo svi zalost na isti nacin. Lepo je rekla Yo - bitno je ono sto si ucinio za coveka za njegovog zivota.

ja sam sa 8 godina izgubila druga iz odeljenja,a ziveli smo u istoj zgradi...utopio se na bazenu...sahranu nikad necu zaboraviti.nas su odveli u kapelu,ali posle toga su nas sklonili...ne zna se sta je gore...svake godine na njegov rodjendan,odlazimo na groblje jer se on utopio 2 dana pre rodjendana...njegova majka nije zelela nikad da mi dolazimo na pomen kada i ostali pa smo mi odlucili da dolazimo na njegov rodjendan...ona je nosila crninu dugo,ali njegove sestre nisu...

moje saucešće :/ radi ono šta ti misliš da treba, ako ti se plače-plači, isplači se, biće ti lakše..ovo za crninu mi je čista glupost, nisam za to uopšte...

U sedmom razredu osnovne umro je nas drug iz odeljenja, stalo mu je srce na casu fizickog, pre toga se zalio nastavniku nekoliko puta da ga zaboli u predelu srca on mu je samo rekao da nije nista i da se umorio, kasnije taj isti je kao pokusavao da ga ozivi, ali je bilo prekasno. Nasa smrdljiva skola je dosla na ideju da celo odeljenje ode u kucu tog decka koji je umro i da svako od nas udje u sobu gde je on bio i da ga vidimo, to je za nas bilo stravicno! Vodili su nas i u kapelu, a kasnije i na sahranu, sve gore od goreg! Zbog nekih tamo bezglavih nastavnika meni je sada u glavi slika mog druga koji lezi mrtav u sanduku, a slika kako se salimo, smejemo i pricamo potisnuta.

Skola je kasnije dovela psihologe (posto skolski nisu sposobni za neki posao) da pricaju sa nama, kao da nam bude lakse i da sve to ne ostavi neke posledice na nas.

ja sam htela da nosim tu plocicu,ali mi mama nije dala.mislim,bas se protivila.slazem se sa pufnastom za to da se ljudi koji nose crninu tako osecaju i da je zbog toga nose,a ne zbog obicaja.

ja svoje dete pustila ne bih da ide da gleda druga koji je preminuo!!!!
a direktor vise ne bi bio na tom mestu. budale jedne!

a najbolji su miconi koji su u zalosti, nose crninu naravno, a svadjaju se sa bratom/sestrom oko imovine. ili slave slavu.

Lusesita ::

ja svoje dete pustila ne bih da ide da gleda druga koji je preminuo!!!!
a direktor vise ne bi bio na tom mestu. budale jedne!

a najbolji su miconi koji su u zalosti, nose crninu naravno, a svadjaju se sa bratom/sestrom oko imovine. ili slave slavu.

i meni je to prvo palo na pamet kada sam procitala taj uzas koji je P. dozivela.a i nas su vodili kod jednog decka koji se ubio,a 5 godina je bio stariji od nas,stvarno ne znam koja je poenta bila...
Lus,ti bi svima otkaze podelila!Moras se baviti politikom,nema druge!
a sto tako mislis za slavu?ja mislim da slava treba da se obelezi iako je neko iz kuce preminuo.nikakve terevenke ne treba da se prave,ali sto da se ne obelezi taj dan?

edit u prvom pasusu htedoh da kazem da je i meni to palo na pamet,ali da je verovatno nezgodno da se dete izdvaja kad vec svi idu.ali ja svoje ne bih pustila sigurno.

Roditelji pojma o tome nisu imali, svako je mislio da ovi u skoli imaju bar gram mozga da nas nece voditi da prisustvujemo svemu tome, jer su nam rekli da idemo da izjavimo saucesce njegovim roditeljima, da odnesemo cvece i to je to, samo sto je na kraju ispalo skroz drugacije. I nikome se od roditelja to nije dopalo kad su kasnije saznali.

Moje saučesce..bas mi je zao..:/ mozda da poslusas neki savet od devojaka..najbolje ne razmisljati ni o čemu..preokupiraj se dr stvarima...pa ce vreme učiniti svoje..

pufnasta ::

U sedmom razredu osnovne umro je nas drug iz odeljenja, stalo mu je srce na casu fizickog, pre toga se zalio nastavniku nekoliko puta da ga zaboli u predelu srca on mu je samo rekao da nije nista i da se umorio, kasnije taj isti je kao pokusavao da ga ozivi, ali je bilo prekasno. Nasa smrdljiva skola je dosla na ideju da celo odeljenje ode u kucu tog decka koji je umro i da svako od nas udje u sobu gde je on bio i da ga vidimo, to je za nas bilo stravicno! Vodili su nas i u kapelu, a kasnije i na sahranu, sve gore od goreg! Zbog nekih tamo bezglavih nastavnika meni je sada u glavi slika mog druga koji lezi mrtav u sanduku, a slika kako se salimo, smejemo i pricamo potisnuta.

Skola je kasnije dovela psihologe (posto skolski nisu sposobni za neki posao) da pricaju sa nama, kao da nam bude lakse i da sve to ne ostavi neke posledice na nas.

Jao bre to je bas uzasno....bas su kreteni!
Pa crninu cu nositi dok ne prodje sahrana, nakon toga polako se vracam u normalu koliko toliko... Slazem se da odeca nije odraz onoga sto osecamo...

Bre ja kukam za dedom, a vi ste izgubile direktno roditelja, ne mogu ni zamisliti kako je to, jer ja toliko volim moje, sve bi za njih uradila...Oni su mi sve...

Ma bre, ubedljivo mi je najgori obicaj ovo sa restoranom nakon sahrane, kao da se jede... glupost sto se mene tice, ja ne znam ko ima volje za tako necim nakon svega...

Kad mi je poginuo brat,prebrodio sam to tako sto sam skretao misli o tome.Nasao sam nesto da se zanimam samo da ne mislim o tome.Kako kad,uspevalo je.Pre 2 meseca poginuo mi je drug,20 godina je imao.Imao je brata blizanca jednojajcanog.Nemam reci da opisem taj prizor...Deda u komi vec 18-ti dan,kazu nece proziveti do kraja nedelje.I dalje skrecem misli sa svega toga,posao,trcanje,izadjem negde,samo da me ne drzi mesto.Sve sto volis da radis,radi sad,samo nemoj da mislis na to...

Jeci ::

pufnasta ::

U sedmom razredu osnovne umro je nas drug iz odeljenja, stalo mu je srce na casu fizickog, pre toga se zalio nastavniku nekoliko puta da ga zaboli u predelu srca on mu je samo rekao da nije nista i da se umorio, kasnije taj isti je kao pokusavao da ga ozivi, ali je bilo prekasno. Nasa smrdljiva skola je dosla na ideju da celo odeljenje ode u kucu tog decka koji je umro i da svako od nas udje u sobu gde je on bio i da ga vidimo, to je za nas bilo stravicno! Vodili su nas i u kapelu, a kasnije i na sahranu, sve gore od goreg! Zbog nekih tamo bezglavih nastavnika meni je sada u glavi slika mog druga koji lezi mrtav u sanduku, a slika kako se salimo, smejemo i pricamo potisnuta.

Skola je kasnije dovela psihologe (posto skolski nisu sposobni za neki posao) da pricaju sa nama, kao da nam bude lakse i da sve to ne ostavi neke posledice na nas.

Jao bre to je bas uzasno....bas su kreteni!
Pa crninu cu nositi dok ne prodje sahrana, nakon toga polako se vracam u normalu koliko toliko... Slazem se da odeca nije odraz onoga sto osecamo...

Bre ja kukam za dedom, a vi ste izgubile direktno roditelja, ne mogu ni zamisliti kako je to, jer ja toliko volim moje, sve bi za njih uradila...Oni su mi sve...

Ma bre, ubedljivo mi je najgori obicaj ovo sa restoranom nakon sahrane, kao da se jede... glupost sto se mene tice, ja ne znam ko ima volje za tako necim nakon svega...

saucesce.

to sam i ja dugo mislila,ali imaju ljudi volje,veruj mi.videces.

Pomislite li nekada kako je zivot kratak i kako nas za 100 godina nece biti pa kao da nismo postojali?Zivece neki drugi ljudi,godine ce prolaziti,a mi...prosto se uzasavam kad pomislim i nekako se cudno osecam.Glupo je pitanje ali eto

~Lovely~ ::

Pomislite li nekada kako je zivot kratak i kako nas za 100 godina nece biti pa kao da nismo postojali?Zivece neki drugi ljudi,godine ce prolaziti,a mi...prosto se uzasavam kad pomislim i nekako se cudno osecam.Glupo je pitanje ali eto

Mene je par puta uhvatio taj osjecaj i obuzme me neka jeza a onda kazem sebi "ma mlada si, jos ima toliko toga da prozivis" i zaboravim na te crne misli.

pa to isto sto su pufnastoj uradili i nama su,samo sto nismo bili na celoj sahrani...joj sada sam se setila kako su nas terili i posle da idemo negde da jedemo...mi psihologe nismo dobili...a neki koji su bili sa njim na bazenu su trebali da svedoce,ali im roditelji nisu to dozvolili...slazem se sa pufnastom da je poslednja slika koje se secam ona sa sahrane...

Tih narikaca ima svud, koliko sam ja ukapirala. Meni je to grozno. A to za restorane je pomodarstvo, seljacizam, kao sto neki i slave slave u restoranu. Obicaj je da se pravi rucak u cast onog ko je umro i tu prisustvuju svi oni koji su dosli na sahranu. Meni je tako nesto mrsko iskreno.

Pa moguce da je tako, iskreno i ne znam kako izgledaju sahrane u Vojvodini ili centrajnoj Srbiji ili zapadnoj. Znam da ih u ovim ostalim delovima ima, Kosovo i Crna Gora su specificni po raznim obicajima, i i jedni i druge se drze istih ma gde bili. Sto se tice restorana, u Nisu postoji restoran u blizini groblja koji sluzi iskljucivo za te ruckove posle sahrana ili obelezavanja nekog pomena.